Čekaš da se rodiš.
Onda čekaš da se kupatilo oslobodi.
Čekaš da porasteš dovoljno
da kreneš u školu.
Onda čekaš autobus.
Ili Uber.
Čekaš u redu na kasi
iza žene koja kupuje šest istih jogurta.
Čekaš kod zubara
uz mali mehanički zvuk
nekog drugog čoveka koji se popravlja.
Čekaš kod frizera,
ispod ogrtača,
privremeno postajući
nečija tuđa glava.
Čekaš ispred pozorišta.
Čekaš da se vrata otvore.
Čekaš na gejtu aerodroma,
gde svi negde idu.
Ovo je najveći deo života:
ne dolazak,
ne odlazak,
nego bardo
između ta dva.
Red.
Čekaonica.
Gejt.
Crveno svetlo.
Krug koji se učitava.
Telo na aerodromskoj stolici
koje drži pasoš
kao da je identitet dokument
koji će neko,
možda,
uskoro prozvati.
Mislimo da je čekanje
prazno vreme.
Nije.
Čekanje je vreme
pre nego što izabere svoj oblik.
Čudno je što život provodimo
čekajući sledeću stvar
i taj međuprostor nazivamo ničim.
A ništa je upravo tamo
gde telo živi.
Telo čeka dah.
Dah čeka sledeći dah.
Srce čeka
ne znajući šta čeka.
A negde,
pre rođenja,
već smo čekali.
Samo tada
još nismo imali sat.
Počela sam da pišem od silnog čekanja. Ne znajući šta tačno čekam.
Evo, i ovo sam upravo napisala čekajući let na gejtu 743, od nikuda za nigde.
Nadam se da ću stići na vreme.